Foto

Dragi posjetitelji bloga... dobrodošli.

Ako tražite recepte za zdravu prehranu, na pogrešnoj ste adresi: ovaj blog krcat je receptima za nezdravu prehranu. Osim toga, ovaj blog nije posvećen fotografiranju hrane (ja par puta okinem mobitelom, tek toliko, da imam kakvu takvu fotografiju), zato - nemojte očekivati "umjetničke fotografije".
* * *
Nadalje, na blogu se ne nalaze samo recepti za jela koja ja volim; ima tu puno toga što ja ne volim, ali
«igrom slučaja» našlo se na blogu. Smatram da imam pravo napisati da se meni nešto ne sviđa, pa neka Vas ne šokira kad se negativno očitujem o nekom receptu.

* * *
Što se tematike tiče, ovaj blog spada među hrvatske food-blogove. Po toj logici očito i ja spadam među food-blogere, no, prema vlastitoj želji ne sudjelujem u «akcijama» koje pokreću neki hrvatski food-blogeri. Dakle, svojevoljno nisam sudjelovala u «pritužbama» na HRT-ovu emisiju, nemam nikakve veze s novinskim člankom u Vjesniku, itd.

Sanela

11. 02. 2010.

Ruski medovik

Trebala sam ovo spakovati u prethodni post, ali već sam onaj objavila, a ovaj sad počinjem pisati, pa će tako ovo biti zaseban post. Osjećam se kao ponavljač – svi su već apsolvirali gradivo, a ja tek sad pišem o siječanjskoj temi Kuvarijacija (zbog kvara na kompjuteru – pročitajte prethodni post). Ali budući da sam taj recept isprobavala u sklopu siječanjskog kruga Kuvarijacija, ipak ću ga unijeti, makar «izvan konkurencije». Virnula sam na stranicu blogerskih igrica da vidim radove na ovu temu, ali nisam još čitala dojmove, ali to svakako imam u planu: )

Oni koji su čitali neke moje postove mogli su zaključiti da mene ta siječanjska tema Ruski medovik, blago rečeno, nije privlačila.
Taj Medovik asocira me na sve one famozne "pite" koje su popularne u mojem kraju: Mađarica, Karamel pita, Griz pita, Medena pita… A ja te pite ne volim: niti mi se sviđa tijesto, a niti me privlače kreme. Ne volim ni Karamel pitu ni Mađaricu zato što se krema radi od karamela koji ja ne mogu niti vidjeti (a ne sviđa mi se ni «kriva» Mađarica za koju se krema ne radi od karamela). Ne volim griz u slatkoj varijanti pa ne volim ni griz pitu, a med je nešto što je meni toliko nejestivo da to riječima ne mogu opisati, pa iz tog razloga Medenoj piti ne prilazim.
Već pretpostavljate, da kad sam vidjela da se kore za Medovik rade s medom - to je u meni ubilo svaku želju da probam kolač. A već sam radila i nekakvu tortu u kojoj kiselo vrhnje glumi kremu i to mi se nikako nije svidjelo: volim kiselo vrhnje, ali ne u slatkoj varijanti.

Budući da je postupak tog recepta relativno dugačak isprintala sam recept za Medovik jer mi se nije dalo čitati ga na kompjuteru, i tako sam isprintani recept odložila u neki fascikl.

Mala digresija o karamelu: prije par dana radila sam onaj famozni dulce de lece (karamelizirani šećer s mlijekom) – nikad prije nisam to radila jer me nije privlačilo – jednostavno ne volim karamelizirani šećer i nikad nisam imala potrebu isprobavati taj recept. Ali digla žaba nogu!
Otkada je Ugarkovićka to radila svi oko mene samo snatre kako je to fino. Ja sam uvijek polazila od činjenice da je to najobičniji karamel, ali otkada mi svi pričaju kako je to nešto fantastično, i koji je to užitak, ja sam si zabrijala da to fakat ima nekakav odličan okus - ne znam što sam si ja zamislila kakav okus to ima – ali bila sam poprilično zgranuta kad sam isprobala svoj uradak – meni je to običan karamel, koji nikako ne volim.
Nisam znala što ću s tim, skoro je završilo u smeću, ali moja mama bila je oduševljena tom karamelastom masom pa ju je slistila.
U dio tog karamela dodala sam kakao pa je to onda imalo čokoladni okus i onda sam sama sebe nastojala uvjeriti da jedem nekakav čokoladni namaz – ali to baš i nije palilo.
Facit: nemam namjeru to više nikad raditi niti jesti.
Da me netko traži da mu pripremim taj dulce de lece, odbila bih! Ipak, mogla bih napraviti nešto što sam i do sada radila (iako to ne jedem), a što mene podsjeća na taj dulce de lece: rastopila bih kupovne karamele i dodala malo mlijeka ili slatkog vrhnja – radila sam već takve karamel preljeve/umake; to se sve ionako svodi na isto.



No, da se vratim Medoviku.

19. siječnja moj kompjuter završio je na popravku. Tih dana je kuhanje bilo pravi izazov: mama me i inače zajebava da ja ne znam kuhati bez kompjutera - to je fakat istina, uvijek kad idem nešto kuhati ili peći, najprije se konzultiram s receptima u kompjuteru. Zadnja dva tjedna moje kuhanje se uvelike svodilo na improvizaciju. Imam ja hrpu časopisa i isprintanih recepata – ali ja se u tome nikako ne snalazim, kad tražim neki recept, satima moram prelistavati časopise i fascikle i najčešće uopće ne nađem ono što tražim.

I tako sam ja u subotu, 23. siječnja, imala vremena i baš sam bila raspoložena za isprobavanje nečeg novog, ali problem je bio što nisam bila u nabavi špecaraja i za svaki recept koji sam htjela isprobati, falio mi je neki ključni sastojak!
I onda sam prekapajući po fasciklima s isprintanim receptima naišla na recept za Medovik. Činjenica da čak doma imam sve potrebne sastojke baš me i nije oduševila pa sam nastavila prekapati po časopisima, ali za svaki recept mi je falio neki sastojak! Namjeravala sam skemijati nešto po svome, ali onda sam opet u ruke uzela recept za Medovik.

Kako rekoh, ne volim jesti pite pa ih niti ne radim, u cijeloj 2009. godini nisam radila niti jednu jedinu slatku pitu od tih prhkih kora, zato sam onda u zadnjem tjednu prosinca išla raditi onu Griz pitu o kojoj sam pisala: da nitko ne bi mogao reći da u 2009. godini nisam radila baš niti jednu jedinu pitu.
Budući da sam tu pitu radila prije mjesec dana nikako nisam bila raspoložena za to da sad opet radim nekakvu "pitu".
Ali onda sam shvatila da nebi bilo loše da jednim udarcem ubijem dvije muhe: napravit ću Medovik za Kuvarijacije, a time ću odguliti i izradu pita za 2010. godinu (ove godine fakat više nemam u planu raditi niti jednu takvu slatku prhku pitu; iako je moguće da mi ne gine izrada Mađarice za nekakvo slavlje; ali nikad se ne zna – u 2009. godini uspjela sam se izvući iz toga: )

Najgore mi je što na takve pite obično potrošim puno vremena, a na kraju nemam kolača (jer ne volim pite i ne jedem ih!).
Ja imam bolesnu naviku da svaki vikend moram jesti nekakav kolač koji mi se sviđa; vikend bi mogao proći i bez kolača, jer od njih ionako više štete, nego koristi, većina ih ionako nema nikakvu hranjivu vrijednost itd. Ali ako nemam nikakvog kolača za vikend (ili ako ima nešto što mi se ne sviđa) – meni vikenda kao da nije ni bilo. Znam da je to samo bolesna navika, ali eto… Zato mi je najgore kad izgubim vrijeme na izradu tih nekih pita koje ne volim i na kraju nemam što jesti; obično si onda u nedjelju poslijepodne kuham puding (od čokolade: )

Ali eto, ipak ja odlučila napraviti Medovik.

Da sam znala da će od tri jajeta ispasti onakva kolačina, odmah na početku bila bih smanjila količinu sastojaka.
Na izradu kora potrošila sam oko 650 g oštrog brašna, a napravila sam 7 kora dimenzija (otprilike) 30 cm x 38 cm (da, mogla sam raditi manje kore pa bi ih bilo više, ali u tome i jest fora: zaključila sam da ću prije biti gotova ako pečem kore većih dimenzija).

Ono što me u tom receptu zbunjuje je upotreba vrećice. Možda je stvar u mojem neiskustvu: na prste mogu izbrojiti koliko puta sam radila Mađaricu, Medenu pitu & Co. – ali ni u jednom od recepata po kojima sam radila te kolače nikad nije pisalo da kore treba spremati u vrećicu. Konzultirala sam se s mamom, ali ni ona nikad za to nije čula.
Zaključila sam da vrećica, u ovom slučaju, valjda treba spriječiti isušivanje kora(?!).
Kad sam izvadila koru iz pećnice bila je mekana (kao i kore za medenu pitu), ali se hlađenjem stvrdnjavala pa sam ja ove kore, čim su se malko ohladile, trpala u vrećicu – jer valjda se ne smiju (jako) stvrdnuti – bila sam poprilično iživcirana kad sam na kraju shvatila da su kore, unatoč vrećici, potpuno tvrde, suhe, lomljive itd.
Imam dvije teorije:
1.moguće je da sam nešto krivo napravila u pripremi kora, pa su se moje kore stvrdnule i osušile, unatoč vrećici.
2. moguće je da se kore trebaju stvrdnuti, unatoč vrećici. Ali onda mi nije jasno čemu ta vrećica uopće služi?

Možda nekome nije jasno što toliko trkeljam o toj vrećici, ali iživciralo me što sam pola sata tražila vrećicu. Imam ja doma svakakvih vrećica: iz voćarne, iz dućana…, ali sve su male i ni u jednu nisam mogla natrpati kore velikih dimenzija. Malo mi je falilo da zamolim susjedu da mi da vreću za smeću (tko zna, ako kore ne uspije, ili ja izgubim strpljenje za izradu kolača – možda će onda ta vrećica (i njezin sadržaj) ionako završiti tamo gdje i inače završavaju vreće za smeće).
Nekako sam ipak doma našla veliku vrećicu i mogla sam početi s izradim kora, ali na kraju mi je to sve bilo totalno blesavo kad sam vidjela kako su ohlađene kore tvrde, suhe, lomljive… - unatoč famoznoj vrećici.

Čini mi se da sam radila pretanke kore jer su se one praktički "razmočile" u onom vrhnju koje glumi kremu. Kolač je najprije par sati bio na sobnoj temperaturi, a noć je proveo u hladnjaku. Sutradan mi se činilo da je ona krema od vrhnja tvrđa od samih kora – one su jednostavno bile gnjecave. Narezala sam kolač i složila ga na tanjur, a donja kora je bila toliko gnjecava da se zalijepila za tanjur.

Moj kolač je odozgo gol. U receptu s Coolinarike vidim da je kolač nečim posipan, ali u receptu ništa ne piše, a ja nisam smislila čime da ga posipam, pa je ostao takav kakav jest.


Probala sma kolač, ali to definitivno nije nešto po mom ukusu (u nedjelju popodne kuhala sam si puding).
U mojoj okolini kolač je naišao na podijeljena mišljenja, ali nikoga nije oduševio, recimo da bi priliomm ocjenjivanja izvukao neku mršavu dvojku. Nekima se kolač čak i sviđao, i to tako dugo dok im nisam rekla da je krema napravljena samo od kiselog vrhnja i šećera. Onda sam odgovarala i na blesava pitanja poput: "A kaj je vrhnje skroz sirovo?". Ne znam kako si oni to zamišljaju, zar očekuju kuhano kiselo vrhnje?

Meni kiselo vrhnje u toj "sirovoj" varijanti nije čudno, to je normalno kiselo vrhnje kakvo stalno jedem (ali u "slanoj" varijnati); u ovoj slatkoj varijanti nikako mi se ne sviđa. Kad smo već kod "slatkoće" tog kiselog vrhnja, moram napomenuti da meni ta krema nije dovoljno slatka (za mene je to u pravom smislu riječi: kiselo vrhnje koje glumi kremu). Dok sam miješala to vrhnje sa šećerom, razmišljala sam bih li smjela staviti barem još 1 čašu šećera, ali nisam se usudila - nisam znala hoće li krema onda biti previše gnjecava.

Kad se sjetim da sam napravila 7 kora za taj kolač to me automatski asocira na izreku "kruh sa 7 kora" :)))))))))))) A izrada kolača stvarno jest komplicirana, dugotrajna, naporna, zamorna i zahtjevna - zato, svaka čast svakome tko ima strpljenja i volje to pripremati.

Image and video hosting by TinyPic

Image and video hosting by TinyPic


Sretna sam što sam gotova s tim pitama za ovu godinu: )))

:D
Nastavak moje litanije o Medoviku možete pročitati u sljedećem postu.


Broj komentara: 17:

  1. Čuj, taj famozni Medovik izgleda jako dobro. Slažem se s tobom i oko vikenda i kolača, a i oko kolača tipa Mađarica i ovakvih. Ali zašto ga svi rade? Vidim stalno se ponavlja po blogovima, pa možda većina voli takve kolače?! Što je isto super. Međutim, moja fora su kolači s malo brašna u biskvitu, ili nimalo, s kremama tipa ganache, laki za pripremu. Zato i volim Nigelline recepte.
    Ovo s kompom je koma, ali događa se češće nego je potrebno. Treba napraviti back-up na eksternom hardu, to je ipak najbolje (nisu ni skupi). A znaš šta, kreni ti iz početka, nije sve što čuvamo po fileovima zaslužilo biti čuvano.

    OdgovoriIzbriši
  2. Baš sam se si mislila posljednjih dana kako već duuuugo nisam vidjele novi post kod tebe.
    Znači kompjuter je opet bio u pitanju...
    Već sam ti komentirala da dijelim tvoje mišljenje ovom tipu kolača tako da sam preskočila ovaj krug igre. Ipak, neki dan sam radila neku pitu ovog tipa i čak sam bila poprilično zadovoljna rezultatom.
    Tvoj medovik izgleda izvrsno, a o što se okusa tiče to je i onako stvar ukusa. :)

    OdgovoriIzbriši
  3. Baš sam se zamislila što je s tobo? Mislila sam otišla ženska na skijanje ili sl.
    Ja sam isto preskočila ovaj krug, nešto mi se nije dalo.
    Uglavnom tvoj je medovik ispao izvrsno a o ukusima kažu da se ne raspravlja.

    OdgovoriIzbriši
  4. joj, jesam se nasmijala na onu vrecicu...:lol:
    bas si mi nedostajala, ti i tvoji postovi do u detalj razradeni.:)
    medovik nisam pravila jer sam imala tragediju s kiselim vrhnjem tj. kremom od istog. meni je to bilo totalno tekuce pa sam odustala od izrade kora... ali probat cu ja taj famozni medovik kad tad.:)

    OdgovoriIzbriši
  5. Da znas da si falila...i tvoje detaljne analize recepata.Drago mi je sto si opet tu!

    OdgovoriIzbriši
  6. Kod tebe uvijek direktno, bez uvijanja i foliranja:)
    Vidjela sam da je taj kolač zadnje vrijeme u modi, ali nekako me baš i nije privukao upravo zbog kreme, mada koristim kiselo vrhnje
    Drago mi je da si ponovo ovdje :)

    OdgovoriIzbriši
  7. Hahahahhahhaa, ja sam svoje o medoviku rekla za prvi put, biti će još, u planu je :),razumijem te u potpunosti u pogledu mnogo toga oko navedenog kolača! :))

    OdgovoriIzbriši
  8. Što se tiče dulce de lechea ja sam ga neki dan radila, jer se moja mama hrani time, meni je to too much slatko! Onda ja njoj toga skuham od tri litre, pa nek' žena ima! :)
    Čak mi je i odluka da ponovim medovik vezana uz nju, mislim da bi se njoj kad bi mi konačno uspio kak' Bog zapovijeda, svidio!
    I što se tiče tvoga, koliko ja vidim, a koliko sam shvatila kako te kore moraju izgledati, meni se čini da si ti u tome vrlo uspjela!

    OdgovoriIzbriši
  9. Κάθαρσις - vidim da jako puno ljudi voli takve kolače; definitivno ne očekujem da će ih netko prestati voljeti zbog mojih postova. To je stvar ukusa:) kao i ovi kolači s malo ili nimalo brašna - ja ne volim ni takve kolače, radila sam one nekakve čokoladne torte na pari, u tome ili uopće nema brašan ili ga ima 1 žlica; takvi kolači mi se ne sviđaju. Proučavala sam Nigelline recepte i rijetko koji mi se sviđa.
    Ovo s kompom je koma, prvi tjedan bez kompa bio je ok, ali nakon toga kao da sam pala u apstinencijsku krizu: ))))

    Sweet Corner - hvala:)

    Andrea već odavno smo se složile oko toga:))))))

    Snježa - ja, blago rečeno, nisam sportski tip; skijanje mi ne pada ni na pamet.I ja sma mislila prosjediti ovaj krug; ali dok nisam imala komp "(ne)srećom" imala sam isprintan ovaj recept:))))

    Snjezana - kod mene uvijek možeš naći originalnih zapažanja i komentara:)))

    Vera - hvala:)

    nena - dam si ja oduška u postovima:)))
    A neki ljudi stvarno vole takve kolače.

    Tadeja - nisam još čitala dojmove o ovom kolaču, ali svakako namjeravam.
    Meni dulce de lece nije presladak, nego mi se jednostavno ne sviđa okus karameliziranog šećera. U dio tod "dulcea" dodala sam kakao da probam spasiti stvar - nastojala sam se uvjeriti da jedem čokoladni namaz - ali zbog gorčine kakaa meni to na kraju čak nije bilo ni dovoljno slatko. I u Medovik bih definitivno stavila više šećera.
    Nisam baš načisto s tim kako taj Medovik uopće treba izgledati, ovaj moj finalni produkt nije me oduševio. Nemam u planu više to raditi.

    OdgovoriIzbriši
  10. Izgleda jako, jako lepo!
    Al' nije mi bas jasno sto si ga pravila, kad si vec bila toliko sigurna da ti se nece dopasti! Recimo, meni su te pita tipa medena pita nesto sto mi je novo, kod nas se nikada nisu spremali takvi kolaci, i sad kad sam otkrila toplu vodu, meni je sve tog tipa zaista odlicno. A kiselu pavlaku u slatkoj verijanti obozavam, ustvari obozavam sve kiselo-slatko, pa je zato meni licno ovaj medovik totalno VRH kolac!

    I dalje ne mogu da verujem da si napravila 7 onolikih kora od jedne mere, pa to mora da je bio flis papir!

    Ja bih te dodala u roundup, ako nemas nista protiv :)

    p.s. pita uciteljica malog crnogorca koji je najvisi vrh u Crnoj Gori, a ovaj ce "Najvisi vrh je kad Sako peva petkom u Trokadero!"

    OdgovoriIzbriši
  11. mamajac - hvala:)
    Iako ja ne volim takve vrste kolača (pite s korama kao što su Mađarica, Medena pita... i ovaj Medovik) u mojoj okolini takve stvari odlično kotiraju i sigurno se nitko ne bi žalio da tako nešto napravim svaki mjesec. Ali budući da ja ne volim takve stvari, radim ih jednom godišnje. I zato su mi sijačanjske Kuvarijacije omogućile da "odgulim" izradu tih vrsta kolača za 2010. godinu. Kore su se svima dopale (liče na one iz Medene pite), ali krema od vrhnja nije naišla na oduševljenje.

    Rijetko radim takve kolače, ali kad radim, onda se u većini slučajeva potrudim to napraviti kako treba: a valjanje super tankih kora za te pite je u većini slučajeva obavezno, pa sam se ja trudila to što tanje razvaljati i za Medovik.

    Nemam ništa protiv da i moj rad uvrstiš uz ostale. Nisam ti poslala prijavni mail, jer kasnim s unosom posta praktički 2 tjedna, već su svi to apsolvirali, a ja samo kaskam, ko´ ponavljač.

    OdgovoriIzbriši
  12. Slučajno sam naletela na ovaj blog i članci su me oduševili, pa se, evo, zabavljam već neko vreme čitajući ih.
    Nego, zaintrigirao me je nadev za medovik i skoknula sam na coolinariku; čini mi se - možda i grešim, sorry ako je tako - da je fora u tome da se kiselo vrhnje iliti pavlaka ne muti sa šećerom, nego da se samo povremeno lagano promeša, ostavljajući da se šećer postupno rastapa u vrhnju. Tako bi trebalo, u teoriji (mojoj), da se relativno očuva struktura.
    Nisam sigurna da ću se odvažiti i da pravim medovik, doduše, jer nešto nemam poverenja u sebe kad su te "pipave" stvari u pitanju.
    Još jednom, svaka čast za članke; u autorici očito "čuči" spisateljski dar dostojan dobrog kolumniste...

    OdgovoriIzbriši
  13. Sorry, u životu nisam poslala pismo a da nije imalo P.S.
    Dakle, P.S.: Kiselo vrhnje (pavlaka, whatever) mora biti ono masnije (20 % minimum); ono od 12 % obavezno će se razvodniti i nikakvo mu milovanje neće pomoći :))
    Plus je kod tog masnijeg i kiselost manje izrazita, i nije neprijatna kad se kombinira sa slatkim, naprotiv (to znam iz iskustva, iz nekih drugih kolača - onih "lenjih", tipa smuti vrhnje i šećer, zbućkaj neko bobičasto voće, podupri piškotama i... vozi, miško!)

    OdgovoriIzbriši
  14. tanja-m;
    hvala ti na komentaru.

    Nisam miksala vrhnje sa šećerom, samo sam ga miješala kao što u receptu i piše.

    Ovo da vrhnje treba biti masno - to je u recept dodano tek naknadno jer je bilo više ljudi poput mene kojima se krema razvodenila i sve je završilo u smeću. No, meni je i dalje fascinantno kako su svi osim mene znali da krema ne smije biti vodena - meni je to bilo nešto najnormalnije i cijeli kolač sam napravila od kreme koja je praktički ličila na smjesu za palačinke.

    Što se mojeg "dara za pisanje" tiče, hvala. Ipak, ima jako puno onih kojima se moji tekstovi uopće ne sviđaju. Neki me smatraju zlobnom, zlonamjernom, iskompleksiranom... nedavno mi je netko u komentaru napisao da neće čitati moj blog jer sam nadrkana, ogorčena,... - meni je sasvim u redu što oni kojima se ne sviđa moj stil ne žele čitati moj blog. Jedino mi nije jasno zašto je ta osoba koja ne želi čitati moj blog imala potrebu obavještavati me o tome: što ona očekuje od mene; zar misli da ću si ja "rezati žile" zato što se njoj ne sviđa moj stil?
    Meni je sasvim svejedno sviđa li se ljudima to što pišem, ja to pišem zbog sebe, ne zbog drugih, i nemam kolumnističkih ambicija.

    OdgovoriIzbriši
  15. Ovaj kolač radim po receptu sa coolinarike i stvarno je jako dobar. Krema od vrhnja je osvježavajuća i meni to baš odgovara pogotovo ljeti kad je vruče. Kore moraš staviti odmah vruče u plastičnu vreču i dobro odmah zatvoriti (ja stavim prvo papir , koru ,papir i tako koliko ima kora) svaki put kad stavim novu koru odmah doboro zatvorim vreču i kore se tako zatvorene hlade.
    Radim uvijek samo 4 kore veličine 30 x 32 cm (to je pola količine iz recepta)i budu mi jako lijepe. Ima slika na coolinariki pod korisnik VER. Pozdrav.

    OdgovoriIzbriši
  16. Nije mi jasna poanta komentara, ja sam u postu napisala sve što sam imala za reći. Ali dobro, idemo još jednom…
    Budući da ja nisam od onih koji su spremni zbog ovakvog kolača završiti na liječenju od opeklina - koru nisam trpala u vrećicu istog trena kad sam ju izvadila iz pećnice, nego sam pričekala da se ohladi toliko da kad ju dodirnem - bol bude podnošljiva - dakle, nije se potpuno ohladila, još uvijek je bila dovoljno vruća na dodir da ta vrućina izaziva nelagodu. I tako sam radila sa svakom korom. Nije mi jasna zašto se kore spremaju u vrećicu – jer su se ionako stvrdnule. Ako su se u vrećici stvrdnule zato što ih ja nisam trpala u vrećicu iste sekunde kad sam ih izvadila iz pećnice – u redu, prihvaćam to, moja greška, ali ja nemam nikakvu namjeru liječiti opekline od kolača. Ionako nije bitno, kad sam pisala taj post – to je bio prvi i zadnji put da radim taj odurni kolač.
    No, ne znam u čemu je uopće fora s tom vrećicom, na blogu Cooks and bakes gdje je tom kolaču (ne znam zašto) posvećeno more postova – kore se uopće ne stavljaju u vrećicu – očito može i bez toga.

    Što se kreme tiče, meni to nije osvježavajuće – meni je to čisto odurno.
    Nisam u postu to spomenula, ali kod mene je taj kolač duže od 7 dana stajao u hladnjaku, nitko ga nije jeo (meni se zgadio na prvi zalogaj!), i na kraju je više od pola kolača završilo u smeću.

    OdgovoriIzbriši