Sirni pužići s jagodama

Znam da svatko ima svoj stil pisanja/izražavanja, ali kad se u kuharicama, časopisima, na Internetu…, u uvodu u neki recept izražava oduševljenje, za neki sastojak ili za neko jelo, frazom «Da mi je samo znati tko «to» ne voli!» - ja uvijek blenem, jer nkako da se naviknem na takav način izražavanja. Ok, jasno mi je da se radi o «frazi» kojom netko nastoji istaknuti koliko obožava neki sastojak ili neko jelo, ali smatram da nema potrebe za pretjerivanjem.

Naravno, i meni je pomalo čudno kad netko kaže da ne voli neku hranu, neki sastojak… - koje ja obožavam. Ali ja nemam potrebu tu osobu uvjeravati da je u krivu i postavljati joj pitanja poput «Pa zaaaaaaaaaaašto?» ili «Kako ti to može biti «ne-fino»?».

Kad se samo sjetim koliko sam se ja takvih (glupih) pitanja i potpitanja naslušala(!) i to samo zato jer uglavnom ne volim stvarčice koje drugi obožavaju; nemam potrebu opravdavati se, jednostavno mi nisu fine.

Neke od stvarčica koje nikako ne volim su npr. baiser/meringue kore; kolači tipa Ledeni vjetar kotiraju jako visoko na popisu kolača koje ne volim. Nema riječi kojom bih opisala koliko mi se ona spužvasta masa od bjelanjaka ne sviđa i zato su mi neke izjave vezane uz te kore skoro uvredljive: jedna kolegica mi je rekla da obožava Ledeni vjetar i njoj je taj kolač «ko´ sladoled». Ja volim sladoled; nemam pojma gdje moja kolegica kupuje sladoled, ali ako uistinu postoji sladoled koji ima konzistenciju i okus baiser kora, tj. Ledenog vjetra - sigurna sam da ga ne želim nikad probati.

Nadalje, ne volim sir u slatkim varijantama, nikako ne volim kreme s mascarponeom, ili neku drugu varijaciju na temu kreme od sira, ima onaj nekakav tzv. «parfe od sira», to mi je čisti užas, a od «američkih cheesecakeova» imam noćne more!

Ne volim kremšnite.

Ne volim slojevite prhke pite s hrpom kora pečenih «na obrnutoj strani lima».

Ne volim sitno-suhe kolače.

Ne volim palačinke.

Ne volim krafne.

Ne volim knedle sa šljivama, marelicama…

Ne volim kuhane štrukle.

Ne volim većinu slastica od dizanog tijesta (orehnjača, makovnjača…).

Ne volim: kupine, ribizle, borovnice, jagode, šljive, agrume, jabuke, orašaste plodove…

Ne volim med.

Ne volim pekmez.

Ne volim vaniliju.

Ne volim kavu.

Ne volim karamelizirani šećer (karamel bombone, onaj nekakav dulche de lece, karamel preljeve, užasne čokolade tipa Snickers, Mars itd.).

Ne volim nikakve žvakaće gume ni bombone.

…

Ima još (slatkih) stvarčica koje ne volim, ali da sad ne nabrajam… mislim da je i ovo dovoljno da šokiram većinu posjetioca ovog bloga :D Ja osobno ne vidim ništa «sablažnjivo» u popisu stvarčica koje ne volim – ali prema mojim iskustvima, ljudi su totalno šokirani kad spomenem koju hranu ili koje sastojke ne volim; kao da baš svi na kugli zemaljskoj moraju voljeti baš svu hranu i baš sve sastojke… i zato mi uvijek iznova postavljaju priglupa pitanja tipa «Pa kak´ ti to nije fino?».

Kad je riječ o obiteljsko-društvenim… ručkovima/slavljima…, podrazumijeva se da se svima sve sviđa i nitko se ne bi ni usudio zucnuti da mu nešto nije fino «jer to ne bi bilo pristojno» (većina mojih rođakinja/prijateljica/kolegica bila bi smrtno uvrijeđena da izjavim da mi nije fino nešto što su one pripremile).

A ako se slučajno, kojim čudom, i nađem u takvom nekom «društvu» u kojem je «dozvoljeno» izjaviti da mi se kolač/hrana/sastojak ne sviđa, i ako ja onda na pitanje: «Jel´ dobro?», «Jel´ fino?»… odgovorim da nešto ne volim ili da mi nešto nije fino, onda me svi krenu ispravljati: «Ma nemoj(!), baš je fino!» ili «A neeeeee, nisi u pravu, kaj je je (kaj god da je), fino je!» ili «Ne znaš ti kaj je fino!».…

Ako fakat «moram» biti suglasna sa svima da je ta dotična stvar, o kojoj se radi, fina – zašto me onda uopće išta pitaju? Očito bi svi bili najsretniji da ja samo, ko lutka na baterije, kimam glavom i smješkam se!

Neću sada teoretizirati o situacijama u kojima sudjeluju ljudi koji su alergični na nešto ili koji su na dijeti, ovaj put ostavit ću to po strani, ali zadržat ću se na onima koje nešto jednostavno ne vole: ako netko odbije neku hranu kojom ga nudim, uz objašnjenje da to ne voli, ja to prihvatim kao činjenicu i ne nutkam ga više. Moja mama takvo moje ponašanje tumači objašnjenjem da mi nedostaje «gostoprimskih» manira, tj. manira «prave domaćice». U svoju obranu mogu reći: meni neopisivo ide na živce kad mene uporno nutkaju nečim što ne volim; zato ja ne nutkam druge jer polazim od pretpostavke da bi im to išlo na živce

Ali ne, moja mama ima sasvim drugu teoriju(!): ako netko kaže da nešto ne voli, treba ga uporno nutkati da proba «barem malo». Očito većina ljudi dijeli mišljenje moje mame pa me svi uporno nutkaju stvarčicama koje ne volim i očekuju da barem probam «malo» Ledenog vjetra, ili Mađarice, … - kao da ne znam kakvog su okusa, ili kao da ću odjednom promijeniti mišljenje; valjda se nadaju da će me preobratiti.

Kad kažem da ne volim neko jelo ili da mi nešto nije fino, onda moj odgovor najčešće bude prokomentiran frazom: «Nemaš ti pojma kaj je fino!», ja na to odgovaram: «Imaš pravo, nemam pojma kaj je u tom jelu fino!».

No, dobro.

Danas je (opet) na repertoaru nešto što ne volim: jagode.

Mogu ja pojesti jagodu, ali ne uživam u tome, jagode mi jednostavno nisu dovoljno slatke. Mogla bih ih posipati šećerom, ali ni onda me ne oduševljavaju. Zato nemam običaj raditi kolače s jagodama.

Ali eto, sezona je jagoda, i svi oko mene ih obožavaju, pa su jagode «zalutale» i u moju kuhinju.

Ovaj recept iskopala sam na stranici Chefkoch dok sam tražila nešto sasvim drugo, ali i ovo mi se učinilo zgodno. U originalu pužići se peku na velikom limu, udaljeni jedna od drugog, ja ih pečem u okruglom limu, promjera oko 26 cm: kad ih složim u taj lim imaju oko sebe 1-2 cm prostor za rast, pa tijekom pečenja srastu; i kad se ohlade režem ih nožem da se odvoje.

U nadjev se stavlja 100 g grožđica, ali ja ih ne volim, može i bez njih, a ovaj put stavila sam suhe višnje.

Kako rekoh, ne volim sir u slatkim varijantama pa me ni ovo tijesto ne privlači; ali sigurna sam da bi me u slanoj varijanti, sa slanim nadjevom, oduševilo.

Sirni pužići s jagodama

Tijesto

275 g brašna

125 g svježeg kravljeg sira

60 g šećera

1 vanilin šećer

pola paketića praška za pecivo

3 žlice ulja

3 žlice mlijeka

1 jaje

Nadjev

350 ml mlijeka

1 prašak za puding od vanilije

4 žlice šećera

100 g grožđica (ili nekog drugog suhog voća)

400 g jagoda

Za nadjev, oko 60 ml mlijeka pomiješajte sa šećerom i praškom za puding. Ostatak mlijeka zakuhajte i u njemu skuhajte puding. Ostavite ga da se ohladi.

Jagode očistite i operite. Narežite ih na četvrtine ili ih prepolovite.

Lim obložite papirom za pečenje.

Zamijesite tijesto od navedenih sastojaka.

Na pobrašnjenoj podlozi razvaljajte ga u pravokutnik, otprilike pola centimetra debljine.

Na pripremljeno tijesto raspodijelite puding, grožđice i jagode pa zarolajte počevši s duže strane.

Dobivenu roladu narežite na ploške. Ploške slažite u lim (prerezana strana trebe biti okrenuta prema gore, odnosno dolje).

(U originalu se ploške režu na otprilike 1,5 cm debljine, ali ja definitivno radim deblje, režem ploške debljine 3-4 cm.)

Lim stavite u pećnicu zagrijanu na 175 stupnjeva i pecite da pužići dobiju boju.

Pečene pužiće ostavite da se potpuno ohlade. Najbolje ih je ostaviti da se prvo ohlade na sobnoj temperaturi, a onda ih staviti u hladnjaku, jer dok u topli potpuno su gnjecavi, i plivaju u soku koji su jagode ispustile, ali kad se ohlade, nadjev od pudinga se stvrdne i tijesto upije sok.

Posipajte ih šećerom u prahu.